Крума, тамо где су Србима вадили жива срца (други део): Двојица крвника држали су детету ноге, док је трећи вукао сечиво низ груди… Репортери Михаило Меденица и Игор Павићевић први су Срби који су успели да се врате из злогласне Круме на северу Албаније а да су видели стару школу у којој је деветнаестогодињем Србину извађено срце наживо, како је до најситнијих детаља описао затићени сведок Тужилатва за ратне злочине. Путем навише пролазимо прве авлије. Да ли си стигао да их видиш, мучениче, док су те возили селом? Јеси ли се надао да ћеш поново видети своје? Чини ми се да чују како ми срце дивља. Руком покривам да не виде како добује, кидише, ко псето на ланцу на незнанце… „Рекао сам вам, лоши, зли људи, видите како гледају?! Има толико лепих старих села, зашто смо морали баш овде“, ћути, катунару, не мичи усне, не диши, не трепћи… Како прођемо коју кућу тако из ње истрче деца и стану на пут. Пујдају псе да трче за колима. Пролазимо центром, блато прска под точковима, старци у чајџиници извирују са трема, нека тешка музика одјекује из ње. „Хоћемо назад, ево видели сте, нема богзна шта“, не, добри мој тежаку, не кад смо довде стигли, не кад смо већ окавежени и прострељани погледима. „Где је школа“, питам, гледа ме у чуду, као да нешто зна. „Ево је, горе, видиш“, показа на велику, нову зграду, па спусти руку да ко не види. Не, то није та из приче оног крволока! Мора бити мања, много мања, трошна, ни по чему другачија од овдашњих чакмара… „Има једна, али та више не ради, не види се од нове, ако на њу мислиш, али не знам шта ће ти она, неугледна је и затворена…“, пролазимо уским пролазом између кућа, једва колико да се кола провуку, видим је, можда баш онако како си је и ти видео док су те ударали и вукли ка њој, несрећниче коме ни имена не знам, да га барем у немој молитви поменем… „Немојте, молим вас! Немојте, још сам дете! Шта сам ја коме скривио?! Немојте, мајка ће ми пресвиснути од туге“, узалуд молиш, невини сеоски дечаче, стисак не попушта, још само корак до трулих дрвених врата двоспратне куће… Чујеш смех, понешто разумеш од псовки, једва видиш како се залећу да те шутну и ударе. Држе те под мишком да не посрнеш. Придигну сваки пут кад се повијеш од удараца, вуку ка школи. У њој и јесте место деци, зар не? Плаче ми се. Повратио бих. Вриснуо! Питао људе да ли су чули урлике из учионице у приземљу? Да ли су привили своју децу уз себе и запуушили им уши? Да ли су се зорили и славили улицама играјући као Шота уз вапаје детета баченог на школске клупе и распореног као плишана играчка? Морали су чути, школа је у центру, село се свило око ње. Мора да је урлик поплашио и звери у планини… „Господи га помилуј“, чујем мог сабрата Игора. Фотографише колико може и понавља те три речи небројено пута. Деца не прилазе старој школи. Ни близу. У самом је дворишту нове, забрављена, летви закованих преко прозора, ућуткана… „Већ смо много сумњиви! Ко се још толико мота око напуштене школе и фотографише је“, доста, убоги катунару, прекини! Ћутимо за душу несрећног детета, за душе свих његове судбине на овом проклетом месту! Више ме није страх! Бићемо први Срби који су се вратили из Круме, мада је то последње о чему размишљам. Смрт није непроверена гласина, мој Кустурице. Гледам проклетницу што дуже могу. Кроз који је прозор мучено сељаче последњи пут видело небо, дозивајући Бога да се окрене… Шта ли су рекли деци, због чега не иду у школу? Да ли су више икад сели за клупе на којима су двојица крввника држала ноге детету док је трећи заббадао сечиво под гркљан, вукући низ груди? На шта су мирисали часови док је учитељ причао о „праведној“ борби сабраће с Косова? „Најбоље да седнемо на кафу, тако ћемо бити мање сумњиви него да само окренемо и кренемо из села! Бојим се кренуће неко за нама“, гадим се себи што испијам кафу на трему с кога се најбоље видела школа. Музика и сада прегласно бије с транзистора. Да ли их још прогоне крици?
170
